Juče sam sa predumišljajem navratio moja dva drugara, Duška i Brana, da u cik zore pedalamo do Bogetića preko Glave Zete a vratimo se magistralom. Iako smo znali da meteorolozi najavljuju kišu ne odolesmo mesecu lipnju, njegovim mirisima i malo dubljim uzdasima koji se praktikuju ovih dana. A i taj put izaziva i mami, bezobrazno pogledajući bicikliste namernike već neko vreme, tako da kretosmo bez ikakve zadrške.

Asfalt nam je žustro promicao pod točkovima, uz laganu priču i vešto izbegavanje rupa bedno napravljenih saobraćajnica. Lagano, po hladovini, stigosmo do Glave Zete dopunismo vodu, pa hajd’ uzbrdo do Bogetića. Kako se popesmo, poče da trusi kišica. Bez velike raspre brzo se dogovorismo da nastavimo vožnju po kiši koja je pojačavala. Topla voda sa nebesa je rasprskavala kapi po nama srećnicima. U početku se miris prirode i mokrog asfalta pojača, pa i njega spra kiša. Ostadosmo umotani u sopstvene misli, poneku reč i ugodne kapi koje nam brzo okvasiše svaki delić tela. Nirvana.

Nekako prebrzo se vratismo u Podgoricu i raziđosmo. Učini mi se da je sve ovo trebalo duže da traje ali me prohladan vetar razuveri jer u našu potpuno mokru odeću donese mrve jeze. U ulazu dok sam čekao lift a voda se cedila niz mene još jednom pomislih na to šta propuštamo dok izbegavamo vožnju po lepom, kišnom danu. I po kiši se vozi, zar ne.

Autor: Dejan Tofčević
Kontrolor letenja, pisac, biciklista…
www.pcnen.com